Мост на Језави који је настао пре реке и постао чувар успомена

У срцу Смедерево, на месту где се некада тихо кретала Језава ка свом ушћу у Дунав, стоји камени мост, необично здање и сведок једног времена, али и живота генерација које су одрастале уз његове камене лукове. Овај мост, јединствен по много чему, носи причу која и данас изазива дивљење и неверицу.

Изграђен 1939. године, у време обнове и модернизације у тадашњој Краљевина Југославија, мост је настао под околностима које га чине посебним. Према предању које се и данас преноси међу Смедеревцима, град је добио средства за изградњу, али рокови нису испоштовани. Суочени са најавом доласка државне комисије, градски челници морали су брзо да реагују. Тада је општински инжењер Бошко Трифуновић прибегао несвакидашњем решењу, мост је изграђен на сувом, без реке испод њега. Тек након што је мост био завршен, прокопано је ново корито Језаве, које је проведено испод њега, док је старо корито затрпано. Ипак, судбина реке наставила је да се мења. Временом је и нови ток затрпан, па је испод моста остала само „мртва река“, како Смедеревци често називају некадашњу Језаву.

Од некада значајног водотока, дугог скоро 50 километара, данас је остао тек кратак део код ушћа, у близини Смедеревска тврђава, дуг свега стотинак метара. Ипак, и без реке, мост је наставио да живи свој тихи живот.
Данас је затворен за саобраћај, али није изгубио своју душу. Напротив, мост је постао место сећања. Његова тишина чува приче многих генерација, прве љубави, сусрете и растанке, дуге разговоре и прве пољупце. Стоји као стара дама, достојанствена и мирна, са једним од најлепших погледа ка ушћу Језаве у Дунав.

За Смедеревце, он није само грађевина. Он је симбол времена када је домишљатост побеђивала препреке, али и место где су се исписивале најличније животне приче. Камени мост остаје неми сведок прошлости и чувар успомена, чврсто уклесан у идентитет града на Дунаву.