У бурном 19. веку, када се Србија тек ослобађала од османске власти и тражила своје место међу модерним европским државама, донет је један од најзначајнијих докумената у историји српског уставноправног развоја – Сретењски устав. Усвојен 15. фебруара 1835. године у Крагујевцу, овај устав представљао је радикалан корак ка модернизацији друштва: уводио је поделу власти, грађанска права и ограничење апсолутне власти кнеза.
Иако је био на снази свега неколико недеља, Сретењски устав остао је симбол тежње ка правној држави. Данас, готово два века касније, Србија има савремен устав и правни систем који се формално ослања на демократске вредности. Ипак, поређење идеја и начина примене закона некада и сада отвара важна питања: да ли је дух Сретењског устава и даље жив у српском правном поретку? И колико смо заиста напредовали у остваривању идеала на којима је он био заснован?
Када се каже „Сретењски устав“ мисли се на Устав Кнежевине Србије, који је донет у Крагујевцу 1835. године за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Иако је он владао апсолутистички, идеја је била да се ограничи његова власт, што он никако није желео.
Према Каталогу Обреновићи и њихово право појашњено је да се „Сретењски устав састоји од 14 глава и 142 члана којима је утврђено да је Србија нераздељива и у управи независна кнежевина, која овим актом добија своје националне боје ( светло црвена, бела и челикасто угасита) и грб. Законодавна власт у земљи подељена је између кнеза и Савета у који улазе министри. Право законодавне иницијативе имају министри и кнез, док законе доносе Савет и кнез који има право вета. Министре је бирао кнез, из редова саветника“.
Уставом је описан и грб који представља крст на црвеном пољу, а између крака крста се налазило оцило окренуто ка крсту. Карактеристичан је и зелени венац око грба направљен од растова и маслиновог листа.
Устав је усвојен на Сретењској скупштини која је трајала од 14. до 16. фебруара 1835. године. Одржана је у Крагујевцу, а присуствовало јој је око 2400 представника и преко 10000 грађана који су били знатижељни да виде ту скупштину и присуствују усвајању Устава. Устав је усвојен 15. фебруара а кнез и посланици су положили заклетву.
Народна скупштина била је законодавни орган и бројала је 100 представника, могла се на позив кнеза састати неколико пута годишње. Кнежевско звање у Србији било је установљено као наследно, с тим да су могли да га наслеђују и жене и мушкарци, а кнез је имао право да ако дође до прекида династичке линије, именује наследника.
Оно што се сматра тековином Сретењског устава у Србији свакако јесте подела власти на законодавну, извршну и судску, што је Србија задржала и до данас као тековину демократије и садржано је у актуелном Уставу Републике Србије.
Оно што се свакако великим силама није допало, пре свега Османској империји, јесте чињеница да Србија има заставу и грб, јер су Османлије сматрале Србију вазалом, те као таква, грб и заставу не би смела имати. Против овог устава биле су пре свега Русија и Османлијска имеприја, а касније и Аустрија. Због тога је овај устав трајао свега две седмице, с обзиром на то да је суспендован 11. априла 1835. године.
Сретењски устав представља један од првих и најзначајнијих корака ка успостављању модерне правне државе у Србији. Иако је његова примена била краткотрајна, његове идеје о подели власти, грађанским правима и националном идентитету оставиле су дубок траг у српској историји и уставноправном наслеђу. Борба за демократију и слободу коју је овај устав симболизовао наставила се кроз векове, обликујући савремени правни систем Србије. Сретењски устав остаје подсетник на важност уставности и владавине права, као темеља сваког демократског друштва.
Извори/ Википедија / Каталог „Обреновићи и њихово доба“ (2018) https://www.muzejgm.org/wp-content/uploads/2020/03/Katalog-Obrenovici-i-njihovo-doba-Arandjelovac-2018.-godine.pdf/ www. heraldikasrbija.rs
Пројекат „Од Сретења до данас: Сретењски устав, Дан државности и Димитрије Давидовић“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
