„Баба Марта“ – између зиме и пролећа, између ћутања и наде
У народу позната као „Баба Марта“, она није само први месец у календару. Она је карактер. Ћуд. Промена расположења неба. Јутро које мирише на пролеће и поподне које нас врати у зиму. Она је подсетник да ништа није коначно, ни хладноћа, ни тама, ни тишина.
Легенда каже да се ,,Баба Марта“ први пут разгневила када јој је Нума Помпилије одузео место прве даме у календару, додајући испред ње још два месеца. Од тада је ова увређена старица постала непредвидива и ћудљива, час у њој проговори ратни дух Марс, па земљу обавије хладноћом, а час нас обрадује топлим осмехом и првим знацима пролећа.
Према народном веровању, ,,Баба Марта“ симболизује буђење природе, нове почетке и потребу за складом у животу. Када тог склада нема, она нас подсети снегом да успоримо, размислимо и поправимо своје поступке.
„Баба Марта“ долази тихо, али никада неприметно. Једног дана нас огреје сунцем које измами осмех и покрене планове, а већ сутрадан нас изненади ветром који подсећа да зима још није рекла последњу реч. И баш у тој непредвидивости лежи њена симболика. Она нас учи стрпљењу. Учи нас да не одустајемо од пролећа само зато што је јутро освануло са мразом.
Некада су стари говорили да се у марту „смењују сукња и капут“. И заиста, то је месец када се човек колеба, да ли да верује сунцу или облацима. Али можда је управо та дилема слика нашег живота. Колико пута смо се и сами нашли између наде и сумње, између корака напред и освртања уназад?
„Баба Марта“ нас подсећа да после сваке хладноће долази топлина. Да после сваког сивог дана постоји онај обасјан светлошћу. Она нас учи да прихватимо промене, јер без њих нема раста. Као што природа мора да прође кроз последњи дах зиме да би процветала, тако и човек мора понекад да издржи ветрове да би дочекао своје сунце.
Можда је зато овај месец толико посебан. Он није ни зима ни пролеће, он је прелаз. Простор у коме се ствара ново. Време када се у тишини земље рађају први пупољци, иако их око још не види. И зато, када следећи пут мартовски ветар заталаса гране, а сунце се поигра са облацима, сетимо се да је то само „Баба Марта“, помало строга, помало нежна, али увек на нашој страни. Јер после ње, пролеће више не пита за дозволу, оно сија пуним сјајем.
