Српска Магна карта: Политичка мисија Димитрија Давидовића
Два века након доношења Сретењског устава, име Димитрија Давидовића остаје једно од најзначајнијих у темељима српске државности. Као аутор првог српског устава, први дипломата модерне Србије, новинар и политички мислилац, Давидовић је оставио дубок траг у процесу обликовања институција, права и слобода, у времену када се Србија борила за унутрашњу независност и јасније место у европским политичким токовима.
Димитрије Давидовић рођен 1789. у Земуну као Димитрије Георгијевић, узео је презиме Давидовић по свом деди Давиду Георгијевићу који је радио као наставник у Сремским Карловцима. Био је творац првог српског устава, први српски дипломата, новинар и публициста.
У многим историјским списима назива се првим српским дипломатом који је радио за време Кнеза Милоша. Након што је Србија добила бројне гаранције Хатишерифом из 1830. године, било је још много питања која је требало регулисати у односу са Турском. Управо тај посао био је поверен Димитрију Давидовићу. Измеђуосталог то су била питања везана за верске слобооде Срба, унутрашња независност Србије, припајање нових нахија Србији, финансијска организација Србије, као и добијање наследног кнежевскг права за породицу Обреновић. Управо сва ова питања била су тема другог Хатишерифа. Давидовић је имао неколико успешних преговарачких мисија у Цариграду, што је потврдило његов дипломатски статус.
Димитрије Давидовић био је један од секретара кнеза Милоша Обреновића који се на тој позицији најдуже задржао. Након што је Србија постала кнежевина, Милош Обреновић је „настојао да што боље организује институцију централне власти и да у Кнежевској канцеларији послове подели на неколико ресора. Тако је основано Инострано одељење на чијем се челу нашао Димитрије Давидовић“ („Два века модерне српске дипломатије, страна 37). Касније је та канцеларија реорганизована у прву српску владу која је имала своје министре – попечитеље. Тиме је Давидовић постао први српски министар спољних послова.
Идеја спољних сила била је да се ограничи власт кнеза Милоша, чиме он није био задовољан, али је након Милетине буне схватио да је ипак неопходно да пристане на ограничење власти. Неки извори наводе и да је Милош још 1830. године поверио Димитрију Давидовићу посао израде новог устава који би ограничио власт кнеза Народном скупштином, те да постоји неколико „конштитуција“ (реч коју је сковао Давидовић) које нису објављени.
Дакле он га је дуже време припремао,а године 1835. Давидовић је за неколико дана написао нови устав, којим је кнез био незадовољан, али је морао да пристане на њега. Стога је Народна скупштина на Сретење 15. фебруара 1835. изгласала тзв. Сретењски устав чији је Димитрије Давидовић био аутор. Осим што је њиме незадовољан био кнез чија је владавина била ограничена, ни друге апсолутистичке државе нису желеле такав устав, међу првима Аустрија, Русија, Турска које су извршиле притисак на Кнеза Милоша, који је после само 55 дана укинуо овај тек донети Устав.
„Сретењски устав би се, додуше само фигуративно, могао назвати српском Великом повељом слобода“ (Magna cartha libertatum), како с обзиром на сличности у погледу њихове основне садржине (три су основне теме заједничке за оба акта: установљење органа власти, гарантовање права и слобода личности, уређење пореза) тако и с обзиром на начин на који су донети – у садејству два једина меродавна и легитимна политичка фактора (неприкосновеног владара и великаша…)“, наводи се у раду др Симе Аврамовића „Сретењски устав – 175 година после“).
Давидовићев устав многи оспоравају управо чињеницом да је био на снази свега 55 дана. Аврамовић у том контексту подсећа да је управо Велика повеља слобода трајала непуна три месеца, али да зато нико не спори њен значај.
Турци нису желели овакав Устав сматрајући да Србија као вазална земља није смела да донесе највиши државни акт без консултација са Портом, док је Русија сматрала да је тај Устав „француско-швајцарска конштитуција“ те као такав није био пожељан.
Поставља се и питање под чијим је све утицајем Димитрије Давидовић писао овај Устав, а врло је вероватно да га је писао под утицајем самог Кнеза. Остало је уписано да Кнез Димитрију каже „Очи отварај, гледај што пишеш, да после немам нове главобоље“.
По свему судећи, нови Устав је требало да буде темељ нове државе, више од Хатишерифа и корак ближе самосталној држави. Има аутора који тврде да је Димитирије Давидовић Устав писао на основу француског, чак и белгијског устава или Наполеоновог кодекса, док има аутора који сматрају да то није био случај.
Након повлачења Устава, Милош је сменио Димитрија Давидовића, а извори кажу и да је на њега „свалио“ кривицу за овакве идеје.
„Све што је касније пратило творца првог српског Устава, сажето је у реченици разочараног кнеза Милоша: ‘’Давидовићу, Давидовићу! Све што си до сада чинио, данаске си запечатио.’’ („Димитрије Давидовић, лик и дело“, Небојиша Озимић).
Потом се Давидовић преселио у Смедерево, где је и умро 1838. године.
Извор: Чедомир Попов „Међународни положај, спољна политика и дипломатија Србије 1804 – 1878)“, Два века српске дипломатије, Балканолошки институт САНУ, Београд 2015; др Сима Аврамовић „Сретењски устав – 175 година после“, Анали Правног факултета у Београду, година 58, 1/2010; „Димитрије Давидовић, лик и дело“, Небојиша Озимић.
Пројекат „Од Сретења до данас: Сретењски устав, Дан државности и Димитрије Давидовић“ суфинансиран је од стране Министарства информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
