Вуково наслеђе – темељ српског језика, писма и културе

На данашњи дан рођен је Вук Стефановић Караџић, једна од најзначајнијих личности српске културне и националне историје, реформатор српског језика и правописа, сакупљач народних песама, прича, пословица и обичаја, чије је дело оставило неизбрисив траг у очувању духовног и културног наслеђа српског народа.

Рођен 6. новембра 1787. године у селу Тршић, код Лознице, Вук Караџић својим животним делом поставио је темеље савременог српског књижевног језика. Вођен уверењем да језик припада народу и да треба да буде разумљив сваком човеку, спровео је језичку реформу засновану на чувеном начелу: „Пиши као што говориш, читај како је написано“. Тиме је српском језику дао нову снагу, јасноћу и препознатљивост.

Његов допринос није се ограничио само на реформу језика и правописа. Систематски је прикупљао и записивао народне песме, приповетке, пословице, загонетке и обичаје, сачувавши од заборава богатство народног стваралаштва и вековима стварану мудрост српског народа. Аутор је првог српског речника и граматике, а својим радом на превођењу верских текстова на народни језик додатно је приближио писану реч обичном човеку.

Посебно место у Вуковом наслеђу заузима српска ћирилица, чију је реформу спровео и учинио је једноставнијом, доследнијом и прилагођеном гласовном систему српског језика. Ћирилица није само писмо којим се служимо – она је део нашег историјског памћења, културног наслеђа и националног идентитета. Зато је њено неговање, очување и преношење будућим генерацијама важна обавеза свих нас.

Чување српског језика и ћирилице значи чување сопствених корена, традиције, културе и духовности. У времену великих промена и све снажнијих утицаја других језика, посебно је важно да негујемо правилно изражавање, чувамо лепоту матерњег језика и ћирилицу користимо и у свакодневном животу, образовању, култури и јавном простору.

Вук Караџић преминуо је 7. фебруара 1864. године у Бечу, али његово дело и идеја да је језик темељ народног постојања и препознавања живе и данас. Његово наслеђе нас подсећа да језик није само средство комуникације, већ један од најважнијих стубова националног идентитета, а да је очување ћирилице истовремено и очување дела наше историје, културе и заједничког памћења.

Народ који чува свој језик и писмо, чува и своје име, своје корене и своје трајање.

Фото/Википедија