Медијска писменост младих: Како препознати поуздане изворе информација?

Живимо у времену у коме се вести и информације шире брже него икада пре. Томе изразито доприносе друштвене мреже које доносе сваког секунда обиље информација. Ипак, нису све информације тачне, па зато препознавање поузданих извора и разазнавање истинитих од лажних вести постаје једна од најважнијих вештина човека 21. века. Када су у питању млади, важно је да разумеју да не верују свему што прочитају, да о свему размисле и пробају да их провере. 

У оваквој атмосфери, традиционални медији попут штампаних медија или сајтови који су регистровани као медији труде се да управо у том мору информација и извора, буду кредибилни, да буду они којима се верује и они којима ће људи веровати. Ту су на испиту како медији и уредници, тако и новинари.

Софија Белотић, новинарка у регионалним новинама подсећа да је провера информација један од основних принципа новинарског посла, а да се кредибилност гради управо доследним поштовањем таквих правила.

„Према правилима новинарског заната информацију проверавамо из три извора. Неки извори су годинама рада кредибилнији и више им се верује, неки се проверавају детаљније. За то је потребно и знање, искуство и мрежа сарадника која се стиче годинама и логично је да то расте са годинама проведеним у овом послу. Ту су и неформалне обуке, радионице, предавања, стручни скупови који се такође прикупљају годинама рада“.

Такође, неопходно је и да сами аутори вести на било ком медију раде на свом личном кредибилитету – односно да оно о чему говоре или пишу буде тачно и истинито.

„Лични кредибилитет градим управо тако, пласирам проверене информације, наводим изворе, не подлежем сензационализму ни лично, нити медиј у коме сам запослена“, истиче Белотић, додајући да је то можда дужи и тежи пут, али да дугорочно доноси трајније резултате. „На такав начин и медиј у ком сам запослена функционише скоро седам деценија. У суштини, придржавање новинарског кодекса, смерница Савета за штампу, без сензационализма, по мом мишљењу је кључ. У случају грешке, њу признајем и опет, у складу са правилима струке, је исправљам“, каже Белотић. 

Проблем са кредибилитетом је што се дуго и тешко гради, а лако се изгуби и сроза, те је стога и одговроност новинара и уредника већа. Но међутим, по некад је приметно да су ипак сензационалистички садржаји комерцијално успешнији, читанији, гледанији. Ту се долази до оне чувене дилеме: Да ли медији треба да пласирају оно што публика хоће и тражи, или пак треба да пласира оно што сам сматра исправним, па ће публика то и тражити?

„У данашње време чини ми се да се више јури за сензационалистичким садржајима, него за провереним чињеницама. Прво важи за неке афере где је већина читалаца жељна да прочита неке пикантeрије које и не морају бити тачне. Наравно, када је реч о неким сервисним информацијама типа радови на путу, проходност путева зими, обавештења о раду установа, снабдевању електричном енергијом, онда нам је свима апсолутно важно да подаци буду тачни“, каже дугогодишња новинарка Смиља Џакула и појашњава начин на који и сама држи до свог личног кредибилитета као новинарке: „Полазећи од тога, а с обзиром на то да нисам љубитељ неких афера и скандала, о чему и немам афинитета да пишем, трудим се да сваку информацију проверим, да се консултујем са колегама, да погледам на интернету податке па тек онда пишем. Мада ми новинари волимо да имамо ексклузивне информације, вести које први објавимо, ипак то не треба да иде на уштрб пре свега истине, али и доброг укуса“.

Како млади процењују оно што виде на интернету?

Међутим, неретко се иза креираних садржаја, поготово на интернету стоје људи који нису професионални новинари, већ обични људи који имају некакве своје личне интересе да објаве одређене информације. Они нису у било каквој новинарској обавези да пазе на кредибилитет и тачност онога што напишу ( што свакако не значи да је нетачно све што напишу људи који нису новинари, напротив). Ту су корисници друштвених мрежа нарочито на удару, а поготово са развојем вештачке интелигенције која је свима доступна.

Тамара Аћимовић каже да приликом читања и гледања садржаја обраћа пажњу на извор, детаље и могуће знакове да је неки материјал настао уз помоћ вештачке интелигенције.

„Много чему што видим и прочитам верујем, а много чему и не. Увек погледам ко је објавио, обратим пажњу на детаље, на квалитет снимка, на речи, на говор. Може се десити лако да је AI, а да није назначено. Мада некад је баш тешко препознати“, наводи Аћимовић. „Често се дешава да неке вести прочитам из више извора па видим да је различито написано, тада углавном мислим да је истина негде између. Али много пута се десило да сам нешто прочитала па се касније испоставило да није баш тако или да није баш у целости тако. Трудим се да и људима у својој околини објасним да не верују у све што виде, чују и прочитају у медијима и на интернету, али мислим да људи ипак наседају“, наводи она. 

И управо у томе се и крије суштина медијске писмености – знатио протумачити прочитано и виђено, сместити га у одређени контекст и разумети разлоге за такву врсту објаве.

„Изложеност медијима захтева развијање способности тумачења и процењивања различитих медијских садржаја који за циљ имају да утичу на ставове, понашање и разумевање публике. Разумевање медијских садржаја и медијских порука блиско је повезано са разумевањем контекста, односно политичког, економског и културног живота“, наводи се у презентацији „Медијска писменост“, ауторки Маје Зарић и Ане Мирковић (извор https://erasmusplus.rs/wp-content/uploads/2023/11/EPALE_medijska-pismenost.pdf ).

Зашто су поуздани локални медији важни?

 Када локални медији изгубе кредибилитет и способност да се догађајима баве темељно, грађани остају без важног извора информација о својој заједници. У таквом простору дезинформације и пропаганда лакше проналазе пут до публике, а могућност грађана да доносе информисане одлуке постаје ограничена.

На овај проблем указује и Тамара Тодоровић, студенткиња Факултета за медије и комуникације, у раду „Између клика и етике: Судаp нових медијских захтева и учесталих професионалних стандарда у локалном новинарству“.

„Када локални медији губе кредибилитет и способност дубинског извештавања, ствара се информативни вакуум који брзо попуњавају дезинформације, пропаганда и друштвена апатија. У том смислу, урушавање локалног новинарства превазилази оквире професионалног проблема и постаје кључни демократски изазов. То је тиха, али дубоко штетна деградација локалне демократије, која умањује способност грађана да доносе информисане одлуке и учествују у јавном животу“, наводи Тодоровић.

Ова оцена посебно је значајна за локалне заједнице, у којима медији имају важну улогу у информисању грађана о раду институција, проблемима у окружењу и темама од јавног интереса. Квалитетно локално новинарство не подразумева само брзо преношење вести, већ и истраживање, проверу чињеница и пружање контекста који грађанима омогућава да боље разумеју догађаје око себе.

• Текст је објављен у оквиру пројекта „Медијска писменост за младе у Смедеревској Паланци“ који је суфинансиран од стране Општине Смедеревска Паланка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.