Посежемо за телефоном и када нам није потребан: Психолог открива како да направимо дигитални предах

Колико пута дневно посегнемо за телефоном иако немамо конкретан разлог? Проверимо поруке, мејл, друштвене мреже или вести, а да притом често и не приметимо колико је времена прошло. Мастер психолог и интегративни арт психотерапеут  Јулија Вукашиновић упозорава да дигитални уређаји лако могу постати извор менталне преоптерећености, док искуство грађанина Синише Коцкара показује како покушај да се време пред екраном ограничи изгледа у свакодневном животу.

Телефон је данас део готово сваког сегмента живота – користимо га за посао, комуникацију, информисање, забаву, плаћање и организацију обавеза. Управо зато потпуни прекид коришћења дигиталних уређаја за већину људи није ни реалан ни потребан. Оно што јесте могуће јесте да свесно направимо простор без екрана.

Дигитални детокс није потпуно одрицање од телефона

Мастер психолог и психотерапеут Јулија Вукашиновић објашњава да се дигитални детокс односи на намерну и свесну одлуку да се одређени период оставе по страни дигитални уређаји – телефон, рачунар, друштвене мреже и вести.

„Дигитални детокс се односи на намеру и свесну одлуку да се на одређени период оставе по страни дигитални уређаји и изгледа тако што током тог периода не користимо телефоне, рачунаре, не проверавамо друштвене мреже, не читамо вести. Препоручно трајање може да буде индивидуално, јер зависи од више фактора, попут врсте посла којим се бавимо, дневних обавеза, количине времена које проводимо користећи уређаје. Углавном је препорука да бар сат времена дневно имамо тај период, а савет је и да се два сата пред спавање не излажемо екранима. На месечном нивоу је добро издвојити макар један дан који ћемо провести без екрана.“, каже Вукашиновић. 

Ипак, за већину људи потпуно искључивање телефона није реално. Пословне и породичне обавезе често захтевају да будемо доступни, па је питање како направити предах који може да функционише у стварном животу.

„Свакодневни породични и пословни живот јесте испуњен обавезама које врло често захтевају коришћење дигиталних уређаја. Међутим, идеја није да се у потпуности одрекнемо њихове употребе, већ да повратимо контролу над њиховим коришћењем и, шире гледано, над својим временом и животом. Циљ и јесте у прављењу тог предаха. На тај начин се смањује стрес, напетост, раздражљивост, побољшава сан, што све благотворно делује на целокупно ментално здравље.“, наводи она. 

Када телефон престане да буде алат и постане навика

Као пример како то може да изгледа у свакодневици, Синиша Коцкар каже да телефон и дигиталне уређаје користи између два и четири сата дневно. Најчешће их користи за информативне садржаје, комуникацију и игрице.

„Понекад имам осећај да превише времена проводим на телефону, и то најчешће ујутру када током доручка гледам у телефон. Дешава се и да посегнем за телефоном и без конкретног разлога, да проверим Вајбер, мејл. Понекад правим дигитални предах намерно.“

Управо то аутоматско посезање за телефоном, чак и када немамо конкретан разлог, може да буде знак да је дигитална употреба прерасла у навику коју више ни не примећујемо.

„Дигитални уређаји су се много „увукли“ у свакодневни живот, те је лако склизнути у њихову претерану употребу. На пример, истраживања указују на то да људи проводе много више времена на друштвеним мрежама него што то реално процењују. Међутим, често ипак препознају и да им је потребно одсуство уређаја.“, наводи Јулија Вукашиновић. 

Последице прекомерне изложености дигиталним садржајима, према речима психолога, не морају се одмах препознати као проблем са телефоном. Људи се, како каже, често јављају због осећаја менталне преоптерећености.

„Ментална преоптерећеност настаје када мозак прима превише информација одједном. То може да омета његову способност да обрађује те информације и да адекватно решава задатке. Томе доприноси прекомерна употреба дигиталних уређаја, која јесте веома заступљена. Ментална преоптерећеност и замор од превише информација се често манифестује кроз доживљај притиска, смањену продуктивност, превише обавеза које се не постижу, раздражљивост, мањак концентрације, слаб фокус, лутање пажње, заборавност, маглу у глави, тешкоће у доношењу одлука, напетост у телу, итд.“, каже психотерапеут. 

Пауза уз телефон није прави одмор

Посебно је занимљиво то што телефон често користимо управо онда када мислимо да се одмарамо, каже она.

„Једна од честих заблуда је да се одмарамо користећи уређаје. Рецимо, одмор уз друштвене мреже није одмор, већ додатни когнитивни замор, јер мозак обрађује све те информације. Много људи користи паузе на послу да провере новости, а много је конструктивније обићи круг око зграде, мало се протегнути или просто пар минута гледати у бели зид. Уместо телефона, предах може да се испуни активностима које нас заиста одмарају – шетњом, вожњом бицикла, боравком у природи, хобијем, читањем, посетом музеју или представи. Важан је и контакт са другим људима, али без сталног проверавања телефона“.

Вукашиновић посебно скреће пажњу на то да нам је данас све теже да будемо сами са својим мислима.

„Све ређе „толеришемо“ досаду, а заборављамо да је то тле из којег могу да се јаве многе креативне идеје. Такође је и непријатност нешто што не захтева аутоматски бег, већ је позив да се суочимо са тим што нам је непријатно, да видимо шта томе доприноси и шта можемо да урадимо поводом тога. Код многих људи је присутан и страх да нешто не пропусте, па зато посежу за телефоном и друштвеним мрежама.“

Проблем, истиче она, није само у количини информација, већ и у сталној изложености њима.

„Константна информисаност често води у преоптерећеност. Потребно је контролисати изложеност информацијама. То не значи да ћемо бити неинформисани, већ да ћемо боље заштитити свој ментални простор и да ћемо лакше правити разлику између онога што је важно и што није. Константна изложеност стимулусима прави буку и збрку у глави и решење није у настављању стимулације, већ у застајању и окретању ка себи.“

Према њеним речима, тај процес у почетку може да буде необичан, али нам омогућава да поново успоставимо контакт са сопственим потребама, емоцијама и мислима. Као помоћ на том путу наводи одмор, креативне активности, вођење дневника, технике релаксације и уземљења, вежбе дисања и медитацију.

А шта можемо да урадимо већ данас, без великих промена?

„Циљ није у потпуном одрицању, већ у паметнијем коришћењу. Неке од лако применљивих препорука, које звуче као мале, али праве велику разлику су: одредити време у току дана када се неће користити уређаји, а када се користе ставити временско ограничење на апликације и испоштовати га, угасити нотификације, које због звука лако одврате пажњу, а због учесталости много умарају, и обрисати све што није потребно.“, саветује психолог. 

Једна од препорука је и да дан не започнемо аутоматским посезањем за телефоном.

„Немојте одмах ујутру прво узимати телефон, започните дан неким за вас лепим ритуалом, а не новостима на друштвеним мрежама и другим вестима. Сваког дана направите време за дигитални детокс, током ког ћете допустити себи да се искључите из онога што тражи да вас „укључи“.“, каже она.

Да је могуће направити промену и без потпуног одрицања од технологије, показује и Синиша Коцкар, који је већ променио део својих дигиталних навика.

„Ухватио сам себе да превише времена проводим на телефону без конкретног разлога. Смањио сам број мејл налога, смањио сам игрице и укинуо друштвене мреже.“

Све теже подносимо тишину и досаду

Ипак, постоји граница после које промена навика није довољна. Вукашиновић истиче да је стручна помоћ потребна онда када употреба дигиталних уређаја значајно нарушава свакодневно функционисање.

„Уколико особа не успе у тим покушајима, преокупирана је употребом, због чега занемарује обавезе, повлачи се из „стварног“ живота зарад виртуелног, дакле уколико употреба дигиталних уређаја значајно ремети свакодневно функционисање и нарушава ментално здравље појединца, неопходно је потражити помоћ стручних лица.“

Дигитални детокс, дакле, не мора да значи дан без телефона, нити потпуно одрицање од технологије. Понекад је довољно да сат времена дневно направимо простор без екрана, да телефон не буде прва ствар коју погледамо ујутру, да искључимо непотребне нотификације или да током разговора са блиском особом заиста будемо присутни.

Можда је најважнији први корак управо онај који је направио Синиша Коцкар – да приметимо сопствену навику. Јер тек када постанемо свесни да за телефоном посежемо и „без конкретног разлога“, можемо да одлучимо да ли нам је тај телефон заиста потребан у том тренутку.

Пројекат „Здраве навике у свакодневном животу“ суфинансиран је од стране Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту, не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.