Дан после дочека, тишина у којој нова година заиста почиње

Данас, после дочека Нове године, Смедерево изгледа као град који је одлучио да узме дубок удах. Дунав тече исто као и јуче, мирно и равнодушно према календару. Тврђава ћути, као што уме и чува све наше почетке и завршетке.

Нема више одбројавања, гласне музике, ни загрљаја са непознатима. Остале су празне улице, понеки папирић од ватромета и онај необјашњиви осећај да је све на тренутак стало.

То је дан када се не жури. Када се кафа пије спорије, а вести читају без велике пажње. Дан после дочека увек је помало искрен, без украса, без светала, без великих речи. Само ми, уморни, али некако мирнији, са свешћу да је још једна година почела, хтели ми то или не.

У том миру има и наде. Не оне гласне, новогодишње, већ тише и упорније. Наде која не тражи обећања, већ прилику. Данас још не планирамо велике потезе. Данас само проверавамо да ли смо ту, да ли дишемо и да ли можемо да кренемо испочетка, макар и малим корацима.

Град ће се већ сутра убрзати. Обавезе ће се вратити, телефони ће чешће звонити, а дани ће поново личити један на други. Овај дан после дочека треба сачувати, као кратку паузу између онога што је било и онога што тек долази, јер можда управо у том тихом дану после, почиње све што у новој години вреди.